У овом дану Дечије недеље један пожутели лист липе отиснуо се низ поточић од досадне кише који је текао низ главну улицу. Овакви дани су досадни и сиви. Не зато што нам киша из шупљег олука капље за врат, не зато што је корак несигуран по мокром и натрулом лишћу, већ само стога што се тада свој деци која су будна у таквом дану приљубе носићи уз прозорско окно док им над главом виси наредба: забрањено излазити напоље.
Али на срећу, у таквом дану, са полице, из својих књига нам машу тужни песници којих већ одавно нема. Они савршено, својом сетом, тумаче дечију тугу. Ето, баш нам Стеван Раичковић из своје књиге „Ветрењача“ добацује једну песму.
КАД ПОЧНЕ КИША ДА ПАДА
Кад киша почне да пада:
Шта раде деца? Шта раде стари?
Где то са поља нестану стада,
А с` крова – димничари?
Шта раде шетачи у парку
Кад киша се слива низ пруће?
Рибари: да ли тад барку
Окрену у правцу куће?
Кад почне киша да пада
И по асфалту да звони:
Шта ради мачка која баш тада
Увелико миша гони?
Чика ли пиле под стрехом копца
Кад киша на двориште се сруши?
Да л` плаче жена крај конопца
Где прострла је веш да се суши?
Кад почне киша да пада
Сви трче: кров или стреха.
Само се риба баш тада
Загрцну под водом од смеха.
Ето и чика Стевану, који написа много песама за децу док се још није био заувек уселио у своје књиге, чудно делује овај дан. Али он зна да и киша мора да стане као што и дете мора да порасте.
ЧУДНА СЛИКА
Насред једног чудног рама
Указа се слика нама:
Кроз кишу што пада, пада,
Лети птица изнад града.
Ал кроз тренут: нема више
Ни те птице, ни те кише.
Из истога рама сада:
Сија сунце изнад града.
(Још да додам: слику ову
Сви сем мене прозор зову.)
И ево од истог песника
још једна чудна слика.
Та се песма ПРОЗОР зове.
А он је и јунак песме ове.
ПРОЗОР
Воз стаде. Изађе неко
Који је био далеко.
То није „неко“, већ Трба.
Гледа у таблу: Врба.
„Врба! У реду. То је
Једино село моје.“
То рече, скочи и крену
У своју кућу малену.
Чим ступи у собу прво
Отвори прозор: дрво!
Па гледа у њега дуго:
Дрво – и ништа друго.
Протрља око: заиста
Још увек дрво са три листа.
Протрља и друго око:
О чуда – дрво високо.
Све једна слика те иста:
Високо дрво с три листа.
А малочас, кроз прозор воза,
Сећа се добро: час коза
Промакне као снег бела,
Час мине – зелена јела.
А затим – цреп са крова,
Па опет коза – ал нова.
А овде с прозора иста
Све слика: дрво с три листа.
А у нашем прозору – небо без тмурних облака. Ветар још дува, али више за сваки случај него из неке потребе. На крају кише, поштована децо, треба призвати дугу. Зато ову данашњу причу завршавамо бајалицом коју нам је пре педесет и више година упутио песник од којег се за данас растајемо. Бајалицу можда нећете разумети али је читајте бакама и декама, васпитачицама, учитељицама, наставницима и професорима. Читајте је свим одраслим особама и видећете – када буду разумели поруку на небу ће се појавити дуга.
ЧИТАЈТЕ НА САВ ГЛАС ЈЕР У ОВОЈ ПОРУЦИ СВАКО СЛОВО ЈЕ ВЕЛИКО
„Одавно је распрострањена и још увек се, не тако ретко, зачује мисао о томе да је књига најбољи друг. У нашој средини, у којој се не чита баш претерано, ова једноставна мисао као да се не налази више у нашим главама, него по зидовима библиотека и школских ходника. Заправо, она сесве ређе чује, а све више немо стоји на парчадима хартије, прикуцана ексерчићима, високо, у близини стропова испод којих журно пролазимо замајани сваковрсним пословима и обавезама.
И сам себи делујем као особењак када се, ево, присећам једне још одређеније, сада већ увелико наивне и готово ишчезле мисли о томе да је литература неопходна храна за дух човека, као што је хлеб у исхрани његовог тела. А како ли тек донкихотски одзвањам другима после ове реченице коју ћу додати: ради хармоније духа и тела, на самом почетку живота , кад дете почне само да осећа глад за хлебом, требало би у њему – са наше стране- изазвати и глад са књигом. Поред свих многобројних атака који се врше на спонтаност детета да би се оно уљудило, овај би био најмање насилнички.
Данас се као најлепши епитет уз човека (па и уз дете) ставља реч способан. Ја се сећам да је некада највиши и највреднији епитет био када би се за некога рекло да је начитан. Последњих година, а могао бих мирне душе да растегнем и на коју деценију, не памтим да сам негде тај епитет чуо.
Иако ме нико није питао ништа, бар у овом тренутку, ја бележим један свој одговор на питања која сам сам себи, немо, поставио: тако бих волео да појам начитаности поново уђе у употребу.
Уз његово присуство у нашим свакодневним разговорима, многи површни или немили појмови би се морали повући у други план, у сенку.“