Да ли „Ми знамо судбу“ ?
Бојажљиво као што се јесен у сумрак увлачи у још од лета топле и осунчане дане септембра, увлачила се и публика у двориште Библиотеке и заузимала столице које су због вируса биле раштркане по много већем простору од уобичајеног. После дуже паузе због вируса короне организовано је опрезно књижевно вече, Гост Библиотеке је Славиша Павловић. Писац који је својим истраживањима херојског доба националне историје изнедрио књиге по којима се с лакоћом попео до центра наше књижевне сцене. Његова истраживања су обимнија од његових књига. Зато и не намеравамо да говоримо само о његовом тек изашлој романсираној биографији Јована Дучића. „Химерина крв, роман о Дучићу „ је занимљиво и интригантно штиво али Славиша Павловић зна много више о временима која је обележио и сам Дучић и о томе је већ говорио у својим колумнама, књигама и ауторским телевизијским емисијама, да би био прави грех заобићи Воју Танкосића, војводу Вука и Бабунског, Аписа и Косту Војиновића Косовца, мистичног Мустафу Голубића али и интелектуалце и духовне вође нације попут Бранислава Нушића, Надежде Петровић, Алексе Шантића, Милана Ракића, Владике Николаја, Николе Тесле и наравно незаобилазне Карађорђевиће. И ето десило се. Из најбоље намере. Претворили смо вече у прелиставање садржаја једног занимљивог времена. Чини нам се да нам утече суштина. Скратило се време. Ноћ је поранила. Остало је много тога неизговореног. Не вреди људе широког замаха хватати у плитке временске џепове. Њих можете сагледати само на широком простору. За Славишу Павловића мораћете да потрошите озбиљан комад времена које вам припада. Потражите га у добрим документарним програмима, на интернету, на полицама Библиотеке. Наравно, ако вас интересује судбина ваших предака. А ето ми смо у овој вечери, надамо се, само посведочили да још постоје људи који нас чувају од нас самих и од наших погубних заборава.